„Огрешивање о нас“ може да буде и често је само наш утисак, због очекивања која зависе искључиво од других. Прихватањем својих и туђих избора и поступака без икаквих очекивања (јер, на овом свету, можемо да мењамо само себе и свој живот, своје понашање и свој рад и тако знамо шта можемо да очекујемо од себе – што опет није добро за нас, али је прихватљивије него кад очекујемо од других), олакшавамо живот себи. То је оно што зову невезивање за исход – ако сам урадио све што је у мојој моћи да завршм/постигнем нешто, зашто бих онда бринуо за исход, посебно ако он не зависи само од мене него и од других? Једноставно идем даље, у нове победе, пуног срца.
Да ли треба да нам буде битно да ли нас неко мрзи? Свако има своју перцепцију свог живота (да не причам туђег, о ком сви све боље знају од оног ко живи тај живот) и нико не може да буде у нашим ципелама, па исто тако ни ми у нечијим туђим. Оно што је битно у животу је да, све што радимо, радимо чиста срца, човечно и људски, без намере да друге повредимо на било који начин, да не газимо никога, да не искоришћавамо ни друге људе ни животиње ни природу уопште. Наравно, и поред тога и упркос томе, увек ће се наћи неко ко ће нам нешто замерити, омрзнути нас, шта год. Треба да будемо свесни да је то његово мишљење, перцепција нас и нашег живота и рада и да је, као таква, небитна за нас, јер у тој особи, рецимо, тиња осећај мање вредности, па ће јој бити лакше ако и нас унизи и спусти на свој ниво. Ово је само један од милион разлога зашто се то дешава.
Када „враћамо истом мером“ спуштамо се у ту енергију освете, казне, а зашто би смо се спуштали и губили и своје време и енергију на то, када има толико кориснијих и лепших ствари да обавимо? Опраштање је врло моћна особина и процес, којим се уздижемо још више и исцељујемо и себе и све око себе, чак ни не знајући да то радимо.
Када би смо сви гледали своја посла, а несебично помагали другима и подржавали их искрено у њиховим настојањима, без очекивања ичег за узврат, овај свет би био много лепше место.