Жена је савршена као Божанска искра, и иначе, по својој целокупној природи, супериорна у односу на мушкарце.
Шта ће нека особа генерално да ради и како, апсолутно је ствар њене слободне воље, жеља, хтења, циљева, знања. Само кад је кроз љубав и из чисте намере, тада неће бити ни на рачун друге особе. Чим је са неким рачуном, или себично, саможиво, то није љубав.
Свако ко мисли о неком другом нешто лоше, осуђује га, замера му, ставља се изнад своје Божанске природе, преузима улогу Бога и никако не чини добру ствар.
Са друге стране, имање (поседовање) некога је застарело схватање и никако није кроз љубав, јер људи нису ствари које могу да се поседују/имају, него нама то звучи „романтично“ као давање/предавање и узимање/поседовање.
Када је однос хармоничан и равноправан, испуњен љубављу, непрестаним давањем, односно пружањем своје енергије безусловно, уз обострано поседовање врлине верности, онда је то заиста љубав и та енергија љубавног пара је видљива, опипљива и реална.
