„Мучно је, али и величанствено живети. И са смислом и без смисла. Очевидно је ипак много мучније ако у нама преовлада бесмисао постојања. Са годинама и старошћу, неминовно се у човека усељавају песимизам и депресија, очајање и доживљај апсурда, са убрзаним саморазарањем услед попуштања, најпре духовно-душевне, па онда и физичке, пре свега имунолошке одбране. Давање смисла овој, до краја несхватљивој борби између живота и смрти, не само да продужава живот и ствара услове за уравнотежену, па и мудру старост и често мирније и безболније умирање, већ испуњава човека љубављу према животу и људима, проширује његову личност и зрачи истинском жељом да пружи другим људима помоћ. Живот се онда завршава као зрео плод који падне са гране живота, не да иструли већ да послужи као семе новом животу.“
С тим што смрт није крај, него само завршетак једног циклуса, у низу многих. Самим тим нестаје страх од смрти и борба између живота и смрти.
Замисли онда сву ту енергију и време посвећене лепим, корисним и подржавајућим стварима у твом животу…