Још давно, после једног од првих семинара Тете (можда Копај дубље, пошто је већ било ово јесење доба), док сам се враћао са управо завршеног дана семинара и кретао се ка аутобуској/трамвајској станици линије за до ћеркиног стана, само сам чуо „потрчи!!“. И ја потрчао, а станица је била иза ћошка на 50ак метара од њега. И угледам трамвај како прилази станици. Пошто ме возач видео, причекао је који секунд да улетим. Био је викенд и линије су биле проређене, као и увек.
Био сам срећан и захвалан свима који су помогли.