Отац Тадеј је говорио „Какве су ти мисли, такав ти је живот“,

На све стране интернет и други коучови причају „Мисли позитивно и живот ће ти се променити на боље“. Многима се допадне та порука и покушају буквално да је примене. Међутим, нико им не исприча причу до краја. И онда је нормално да се ти људи разочарају јер не виде никакве или виде неке минималне промене у свом животу.

А прича до краја (према досадашњим сазнањима) је да постоји нешто што се зове колективна свест. При томе, колектив може да се састоји од само троје до преко 8 милијарди људи. И, сваки пут, када се око неке идеје, мисли, става, уверења, радње, сложе, договоре, помисле исто бар троје људи, настане енергетска структура која даље носи те мисли. Остане повезана са својим креаторима, а тражи нове људе које исто мисле, раде и тако се шири, јача. Када довољно ојача, особе које су повезане са њом, почињу да живе њу, оно што она значи, њене жеље за ширењем и јачањем, а све мање свој живот.

Типичан пример су све болести зависности: дрога, алкохол, коцка, компјутерске игре, куповина, секс… Друге тешке, црне колективне свести су, рецимо: сиромаштво, лоповлук, комплекс ниже вредности, насиље (у породици, у школи, у друштву, ратови…). Међутим, не морају да буду само лоше колективне свести, имамо и добре, светле, беле: љубав према људима, љубав према природи, подршка, богатство, доброчинство, хуманитаризам…

У окултној литератури је колективна свест названа Егрегор (fr. égrégore, od starogrč. egrḗgoros, што значи „будан“), тако да су деценијама синоними и користи се у многим техникама које се баве овим енергијама.

Зато позитивна мисао, рецимо „Ја сам богат, лако долазим до новца“ не може да да неки резултат, ако је особа везана за Егрегор сиромаштва. Исто тако, ако често помислиш „Овај свет је пун насилника“, сличне мисли других ће се повезати са твојима и формираће колективну свест која ће свима то и да поврђује и још ће да јача. И стално ће да тражи потврду у другим људима и тераће их да је хране својим насилничким понашањем. Рецимо, у просвети је одавно актуелно да су „ђаци лоши, ђаци су нерадници, ђаци су лењи“. И, када се више наставника сложи око те идеје (а довољно је троје), настаје црни Егрегор лоших ђака. И, са сваком непедагошком критиком наставника сваког ђака, тај Егрегор ће да добије нове чланове – и наставника, ако га већ није дохватио, али и тог ђака. Тај наставник ће да јача то уверење својим радом, а ђаци ће да га потврђују својим нерадом. Тако је једноставно.

Мислим да је у последњих неколико година постао најјачи Егрегор страха. Он се повезао са највише људи и многи систематски и непрестано раде на томе да се шири страх и паника. Пошто се у страху луче кортизол и адреналин, током дужег периода организам иде у засићење њиховим присуством и разбољева се.

Са друге стране, кукањем, јадиковањем над својом судбином само храниш бар једног Егрегора (Е. жртве, Е. „Јадан ја“). Он ће ти, заузврат, креирати у твом животу још ситуација за још више кукања и јадиковања.

Зато је битно да се не качимо на којекакве скандале, трагедије, уопште догађаје из „црне хронике“, које нам све медије свакодневно сервирају, да се због њих не ужасавамо, не препричавамо их и посебно да не доносимо свој суд о њима. Размисли да ли и како можеш да помогнеш, па делуј у том правцу.

Увек имамо избор да само примимо информацију, без улажења у драму догађаја. На тај начин ће Егрегор остати без новог члана. То је већ успех, не шири се даље. Како људи буду освешћивали овај процес, црни Егрегори ће слабити и, кад буду остали без подржавајућих чланова, нестаће јер неће бити уплива енергије људи која их храни.

Дакле, позитивне мисли – свакако, али подржане ведрим духом, без упадања у драму и разглабања о датом догађају, посебно без осуђивања учесника. Не знамо често ни шта се заиста десило, а камоли ширу слику.